Принц Нарисара Нуваттивонгсе, министар, генерал, адмирал, академик и промотер ликовних уметности
Нарисара Нувативонгсе (фото: Википедија)
Принчеви... Не можете то пропустити у богатој и понекад турбулентној историји Тајланда. Нису се сви испоставили као пословични принчеви из бајке на једнако пословичним белим слоновима, али су неки успели да оставе траг у нацији.
Узмите принца Нарисару Нувативонгсе, на пример. Рођен је у Бангкоку 28. априла 1863. од краља Монгкута и Фанараија, принцезе Че Сиривонд, једне од монархових супруга. У династичком рангу имао је 62 годинеe краљев син и самим тим није стваран, као што је на пример његов полубрат Чулалонгкорн предодређен за велика дела. Међутим, млади принц се показао као бистар момак и захваљујући својим западним учитељима добио је широко научно образовање. Нарочито га је уметност, у најширем смислу те речи, фасцинирала већ као веома млад и није му био стран ни неки таленат цртача и сликара.
Можда је због овог широког интересовања са 17 година био задужен да надгледа велику рестаурацију Ват Пхра Каев, храма Смарагдног Буде, главног храма у оквиру Велике палате. Задатак који је испунио са одушевљењем јер је по завршетку овог посла званично постављен за директора не сасвим неважног Одељења за јавне радове и просторно планирање МУП-а. Уследиле би многе велике наруџбине. Године 1899., на пример, нацртао је планове за импозантан и веома леп Ват Бенчамабопхит Дуситванарам, који је у народу познат и као Мраморни храм због често коришћеног италијанског мермера. Овај храм, у који је касније сахрањен пепео до данас поштованог краља Чулалонгкорна, од 2005. године налази се на Унесковој листи светске баштине. Такође је одиграо кључну улогу у урбанистичком планирању. Године 1891, на пример, био је одговоран за изградњу пута Јаоварат и седам других улица у округу Самфенг.
Ват бенцхамабопхит
Принц Нарисара Нувативонгсе био је свестран у најширем смислу те речи. Поред наведених послова, обављао је и друге високе функције. На пример, од 1892. до 1894. био је министар финансија и био је блиско укључен у административне и фискалне реформе које је његов полубрат Чулаланонгкорн брзо спроводио у својим напорима да модернизује Сијам. Године 1894. напустио је Министарство финансија и постао војни секретар. Он није био само генерал пешадије већ и адмирал и од 1898. комбиновао је ове две функције са оном команданта сијамске морнарице. И овде је морао да модернизује ствари јер су сијамске поморске снаге претрпеле озбиљан губитак образа током такозваног инцидента у Пакнаму у кратком француско-сијамском рату 1893. године, у којем су француски ратни бродови не само блокирали Чао Прају, већ и, без превише проблема пробио сијамску поморску одбрану. Као да то није било довољно, био је и начелник штаба тајландских оружаних снага од 1894. до 1899. године, што га чини војником највишег ранга у краљевству...
Без обзира на звекет оружја и вучу сабља, уметност и култура били су и остали његова велика страст. Његова главна брига било је стварање 'Националне сијамске уметности', која је требало да послужи као средство да се модерном Сијаму да сопствени културни идентитет. Задатак који није био синекуран, јер је до тада Сијам пре био сплет полуаутономних и често феудално организованих краљевстава и држава које је половично контролисала централна власт… „Култура јединства“ коју је замислио принц није била само намеравало је да разликује Сијам од – суседних земаља које су колонизирале западне суперсиле – али и да формира цемент који је држао нацију на окупу. Стога је играо кључну улогу у овој причи, укључујући и улогу владиног саветника за уметност за реномирани Краљевски институт Тајланда. Не само да је успео да избави старе уметничке занате од заборава, већ их је снажно стимулисао и радио заједно са углавном италијанским уметницима и архитектама на стварању потпуно новог „националног уметничког концепта“. Штавише, он је као нико други схватио да је овај концепт опстао или пао уз здраво уметничко образовање и уложио је додатне напоре да и то уобличи. На пример, био је ментор Пхра Пхромицхита који је основао курс архитектуре на Универзитету Силпакорн. Још један 'стаиер' његове руке су различити логотипи које је дизајнирао за министарства и одељења у 'новом стилу', од којих се многи и данас користе.
Ват Пхра Каев
Вероватно вас неће изненадити да је принц био и аутор, па чак и компоновао низ музичких дела... Готово да бисте почели да се питате да ли се добар и наизглед вишеструко талентован човек икада одморио. Свако ко је мислио да би своје последње дане могао да проведе у миру и спокоју такође је у невољи. Након мирног државног удара од 24. јуна 1932. године, апсолутна монархија је укинута, а његов нећак, краљ Прајадхипок, практично је повучен. Потоњи је стога одлучио да нестане у Енглеску где је дуго био званично лечен од лошег ока. У том турбулентном периоду принц Нарисара Нувативонгсе је још једном дошао до изражаја. Заменио је свог нећака на месту регента краљевства између 1932. и 1935. године. Након Прајадхипокове коначне абдикације 1935. и избора деветогодишњег Ананде Махидола за новог краља, он је одбио захтев да настави као регент због своје старости.
Умро је 10. марта 1947. у Бангкоку након дугог живота у служби нације која је од тада преименована у Тајланд.