Һоландска конзуларна служба у Бангкоку (1860-1942) – 2. део.

Скоро годину дана касније, һоландски конзул се вратио у сијамску престоницу. Краљевским декретом од 18. марта 1888. број 8, господин ЈЦТ Реелфс је именован за конзула Бангкока од 15. априла те године. Међутим, Реелфс, који је раније радио у Суринаму, није био голман. Једва годину дана касније, 29. априла 1889. године, отпуштен је Краљевским указом.

На његово место је постављен барон РЦ Кеун ван Хоогервоерд. Тиме је овај дипломата задржао своју личну титулу генералног конзула. Сумња се да ли је био задовољан новим послом јер се убрзо жалио на многе задатке који су му пали. Висок обим посла је очигледно био несразмеран плати, коју је сматрао прениском. Његове непрестане жалбе нису биле без ефекта. Тадашњи министар иностраних послова Јхр. Ц. Хартсен, пребацио је студентског конзула Фердинанда Јацоба Домела Ниеувенхуиса из Сингапура у Бангкок, да би помогао генералном конзулу у његовом ужурбаном послу. Домела Ниеувенхуис је 3. јула 1890. стигла у Бангкок заједно са својом тешко трудном супругом Кларом фон Рордорф из Швајцарске и Немачке. Месец дана касније, тачније 5. августа, овде се родило њихово прво дете Јаков. По његовом доласку испоставило се да је Кеун ван Хоогервоерд тешко болестан и да чека да буде транспортован у Холандију, тако да је Домела Ниеувенхуис, која није била баш припремљена за ово, одмах задужена за вршиоца дужности конзула. 29. јула 1892. престало је радно место Домеле Ниеувенхуис у Бангкоку и породица се вратила у Хаг, где је млади дипломата требало да полаже конзуларни испит убрзо по доласку. Истог дана, Кеун ван Хоогервоерд, који се у међувремену опоравио, а можда и освежен, вратио се у Бангкок да би тамо наставио своје дужности.

Фердинанд Јацоб Домела Ниеувенхуис

Била су то узбудљива времена у главном граду Тајланда. Холандски генерални конзул седео је у првом реду у јулу 1893. током такозваног инцидента у Пакнаму, када су француске топовњаче, да би наметнуле своје територијалне претензије на део сијамске територије источно од Меконга, нарушиле сијамску територију, Цхао Степпинг уз Пхраиу и блокирање Бангкока. Најважније достигнуће Кеуна ван Хоогерворда несумњиво је било планирање друге и веома успешне државне посете коју је краљ Чулалонгкорн посетио Холандској Источној Индији 1896. године. До фебруара 1897, Кеун ван Хоогервоерд је био конзуларни представник у Сијаму. Затим је часно отпуштен из службе на сопствени захтев и наследио га је Јонкхеер г. Јацкуес Едуард де Стурлер, потомак швајцарске породице која је углавном давала официре у служби државе. Раније је био заменик комитета у Министарству рата и конзул у Џеди. Његов деда је био бивши официр и становник Бањоемаса на Јави. Де Стурлер је био одговоран за припрему државне посете коју је Чулалонгкорн посетио Холандији 1897. Ова посета је била део европске турнеје сијамског краља, у којој су биле и Велика Британија, Немачка и Русија. Примила га је са свим дужним поштовањем 17-годишња краљица Вилхелмина, која је још била под регентством. Током ове државне посете, Чулалонгкорн је био дубоко импресиониран холандским хидрауличким радовима, као што су насипи, пумпне станице и радови на наводњавању које је могао да види.

Дана 30. маја 1900. ЕХ ван Делден је преузео управљање Генералним конзулатом од А. де Панафиеуа, отправник послова Француске, који је 1899. по одласку Јхр. Струлер је био задужен за уочавање. Ван Делден се, између осталог, побринуо за смештај и дочек важне холандске мисије у Земљи осмеха. Током своје посете Холандији 1897. године, сијамски краљ је са више него уобичајеним интересовањем проучавао радове који се односе на управљање водама. Проблем који Сијамцима није био непознат, посебно у Бангкоку. На изричити захтев сијамског суда, група холандских хидрауличних инжењера, предвођена главним инжењером ЈХ Хоманом ван дер Хајдом, дошла је да помогне Сијамцима у изградњи канала и преводница између 1902. и 1909. године. Конзул ван Делден је деловао као ићи између између инжењера и сијамских власти. А то није био подвиг, јер се прилично својеглави ван дер Хајде редовно сукобљавао са неким од најутицајнијих Сијамаца, попут министра пољопривреде Чао Праја Тевета, коме се нису допадали обимни планови Холанђанина за наводњавање. Генерални конзул ван Делден остао је у Бангкоку само кратко време, а наследио га је средином 1903. ЉХ фон Цепелин Обермилер.

Сијамска влада је око 1903. поставила питање да ли је искључиво конзуларно представништво у складу са значењем Холандије. Бангкок је веровао да је холандско дипломатско представништво у а надоградња када. Сијамски државни подсекретар написао је писмо тражећи од холандске владе да размотри давање дипломатске титуле генералном конзулу. Министар спољних послова је позитивно одговорио и поднео предлог Њ краљици да се додели звање отправника послова. Цепелин Обермилер није имао право на ову титулу, међутим, пошто је био премлад.

Један од најважнијих холандских генералних конзула у Бангкоку био је Фердинанд Јацоб Домела Ниеувенхуис, који је, као што је раније поменуто, вршио дужност генералног конзула Кеуна ван Хоогервоерда од 1890-1892. 1. септембра 1903. именован је за генералног конзула са личном титулом отправника послова, а 3. септембра 1907. за изванредног изасланика и опуномоћеног министра. Упркос чињеници да укочена и веома равна Домела Ниеувенхуис није била баш популарна међу својим колегама конзулима и сијамском владом, он је био декан Дипломатски кор у Бангкоку.

Као резултат предратног дипломатског споразума, холандски генерални конзул у Бангкоку представљао је интересе немачке и аустроугарске заједнице у земљи ако икада дођу у сукоб са сијамском владом. Од тренутка када је Сијам објавио рат Централним силама 22. јула 1917. године, сви исељеници из поменутих заједница, укључујући жене и децу, били су окупљени и интернирани. Домела Ниеувенхуис се потрудила да им притекне у помоћ, и упркос званичној неутралности нације коју је представљао, није могао а да не критикује Британце у правом тренутку и често гласно, које је дубоко мрзео откако је радио у Јужној Африци. ... Штавише, није крио своју пронемачку оријентацију. Холандија је можда остала ван рата и следила строгу неутралност, али холандском генералном конзулу у Бангкоку очигледно није било стало. Стога није било изненађујуће што је немачки изасланик Реми био једини дипломата који је ово похвалио 'страшан старац'.

Историчар Стефан Хел, који је дипломирао у Лајдену, апсолутни је ауторитет за историју Сијама у првој половини двадесетог века, описао је Сијам у свом стандардном делу, објављеном 2017. године. и Први светски рат – међународни историчар Домелин наступ овако: 'Овај диносаурус колонијалне дипломатије био је ватрени заштитник немачких интереса и мучитељ кнеза Девавонгсе'. Принц Девавонгсе је био утицајни сијамски министар иностраних послова и пра-ујак краља Вајиравуда. Домела Ниеувенхуис није могла да одоли да месецима бомбардује принца писмима и молбама. Сијамском министру спољних послова, познатом по свом тактичном држању, Домелини маневри су били толико засићени да је пљунуо жуч у писму британском изасланику сер Херберту. Поступци Домеле Ниеувенхуис су одбачени као глупи док је холандски генерални конзул етикете 'стара будала' било је обезбеђено. Крајем 1917. чак је и сијамски краљ почео да се нервира због непрестаног мешања Домеле и његове жене, који очигледно ништа нису препуштали случају у старању о немачким интересима. Децембра 1918, Домелини поступци су чак добили међународни публицитет када је новинска агенција Ројтерс пренела поруку да је сијамска влада уложила жалбу против генералног конзула у Хагу... Сијамско Министарство спољних послова је то оштро демантовало, али је било јасно да је Домела Ниеувенхуис је прешао границе сијамског стрпљења...

Фердинанд Домела Ниеувенхуис није био баш забринут од стране холандске владе и колико сам могао да кажем, против њега нису предузете никакве санкције. Међутим, његов положај у Бангкоку постао је неодржив и фебруара 1919. прешутно је пребачен у Генерални конзулат у Сингапуру. Након Домелиног одласка, ХЈ Весселинк, представник Одељења за пољопривреду, индустрију и трговину у Батавији, привремено је био дипломатски посматрач. Веселинк је првобитно био у Бангкоку да би купио пиринач у име генералне владе Источне Индије и холандског дела британске крунске колоније у мореузу Малака,Страитс Сеттлементс'. Када се испоставило да је жетва пиринча те године у великој мери пропала, сијамска влада је издала забрану његове продаје, чиме је нагло окончан Веселинов задатак. Када је телеграмом обавестио Хаг да жели да се врати на Јаву, одговор није добио. Тек после много инсистирања стигао је телеграм из Министарства да „неко ко се бавио пословима наводњавања у унутрашњостида привремено преузме конзулство. Веселинк, који је цео овај ток догађаја сматрао исмевањем дипломатских обичаја, стога је преговарао са самим данским генералним конзулом, који се на крају сложио са два услова: морао је да добије помоћ од једног од ретких Холанђана који су тада живели у Бангкоку. време и на функцији би остао само неколико недеља јер је поново отишао у домовину. Ово се ефективно догодило и сада је норвешки генерални конзул, на добровољној бази и чекајући замену из Холандије, заступао холандске интересе. На овој функцији није дуго остао, пошто га је неколико месеци касније заменио ХГ фон Овен, тадашњи вицеконзул у Сингапуру, који је заузврат, једва неколико месеци касније, тачније у марту 1920. године, постављен за генералног конзула у Кејптауну.

Још једном се чинило да је међу расположивим дипломатским особљем у Хагу било врло мало ентузијазма да се попуни упражњено место. Следећи дипломата који је нестао у Бангкоку био је ХВЈ Хубер, који је претходно био холандски конзул у Сиднеју у Аустралији. Краљевским декретом од 3. маја 1920. постављен је за амбасадора у Бангкоку. Хубер је 28. јула стигао у Бангкок где је са породицомкраљевски' вечеру су понудила 4 господина и 1 дама који су у то време чинили целокупно становништво холандске колоније у сијамској престоници. 12. августа, мање од месец дана након доласка, предао је своје акредитиве краљу Вајиравудху.

Необично брз обрт дипломатског представништва у Бангкоку и недостатак ентузијазма за служење на овој егзотичној локацији почели су да се примећују чак и у холандској штампи. У подужем чланку објављеном 29. септембра 1920. у угледном Генерал Траде Јоурнал детаљно се појавио по овом питању. Према речима дотичног новинара, Хаг једва да је био заинтересован за Сијам, иако је та земља пружала бројне, углавном економске, могућности. Штавише, према његовим речима, добро функционисање генералног конзулата апсолутно није био сувишан луксуз, јер је према његовим подацима под холандску јурисдикцију у Бангкоку потпало 125 кинеских трговаца и више од 2.000 Јавана и Малајаца... У другим новинама и часописима, стари веома, наиме жалосно становање конзулата и генералног конзула. На пример, ниједан од узастопних генералних конзула – за разлику од велике већине његових европских колега – није имао своју резиденцију у посланству. Мачка је звонила у издању Неерландиа из августа 1920., месечног часописа Алгемеен Недерландс Вербонд (АНВ):

"То жалосно је што Холандија овде нема своју зграду посланства. Како је сада ситуација, прилично је неодржива. Због великог недостатка стамбеног простора, нови изасланик не може да нађе одговарајући дом, па је због тога морао да се настани у хотелу, док је конзулат тако дуго био смештен у сада празној згради немачке амбасаде. Неодржива природа ове ситуације постаје посебно очигледна када се узме у обзир да наша земља овде има екстериторијална права, тако да сви субјекти (неколико хиљада Јаванаца, Малајаца и Кинеза) потпадају под наше законе, што је наравно пристојно место за одржавање суда. , на пример, чини га незаменљивим. Енглеска, Француска, Немачка, па чак и Португал, сви имају своје двориште са пристојним зградама. Та земља је била, ако се не варам, дар Сијама. Ако не можемо да га водимо тамо, нема ништа друго него да купимо комад земље и једном заувек окончамо ту ситуацију.”

Ова оптужба је изазвала одређену пажњу у холандским медијима и можда је управо због тога у јесен 1921. године коначно набављена зграда на углу Суравонг пута и Децхо пута, у којој су биле смештене конзуларне службе. Ово би несумњиво било једно од највећих достигнућа ХВЈ Хубера.

Међутим, после дванаест година у Бангкоку, у марту 1932. Хубер је изненада добио хитан захтев министра спољних послова да што пре поднесе часну разрешницу, пошто су жалбе на њега већ стизале неко време. Сам Хубер никада није добио ниједно упозорење, ни од Министарства ни од сијамске владе.

АЈД Стеенстра Тоуссаинт

Оба његова наследника су имала звања привремених отправника послова, од краја априла 1932. до маја 1935. ХЈ ван Шревен је деловао као такви, а од јуна 1935. до децембра 1936. ФА ван Ворден. Нови изванредни изасланик и опуномоћени министар др. Кристијан Сигисмунд Лехнер, Шидамер са Немачком корење основан је Краљевским декретом од 30. децембра 1936. бр. 19 именованих. Претходно је обављао конзуларне и дипломатске службе у Шангају, Сингапуру, Хонг Конгу и Кобеу у Јапану, између осталих. Остао је на функцији у Бангкоку до пензионисања, непосредно пре избијања Другог светског рата.

Тајланд није избегао Велики светски пожар. 8. децембра 1941. земљу је окупирао Јапан. Јапанске војне власти у Бангкоку су готово одмах заузеле страна посланства са којима су ратовала. Да би спречио да им холандски генерални конзулат падне у руке, вршилац дужности генералног конзула и опуномоћени министар Абрахам Јохан Даниел Стеенстра-Тоуссаинт – други рођак познатог писца Луја Купера – био је приморан да преда управу холандском посланству шведском представнику. Уосталом, Шведска је остала неутрална у Другом светском рату. У ствари, круг је био потпун јер је Пол Пикенпак бринуо о пословима Шведске осамдесет година раније, када је холандски конзулат покренут 1860. Стеенстра-Туиссаинт је преживео рат и биће холандски амбасадор на Филипинима од 1948. до 1951. године. Потом је постао директор Тхомсенове лучке управе у Ротердаму и укључио се у све врсте иницијатива у авијацији као што су Роттердам Аир и Трансавиа. Био је последњи у дугом и понекад живописном низу конзула и генералних конзула који су имали највиши холандски дипломатски статус у Бангкоку. После – и до данас – дошао је ред на амбасадоре...