Podnesak čitatelja: Robove pjesme (4)

2012. godine upoznao sam svoju djevojku u regiji Kanchanaburi. Od tada sam tamo putovao četiri puta godišnje. Napisao sam zbirku pjesama o svojim utiscima. Ispod ćete naći nekoliko. 

Pošto sam pre desetak godina prvi put posetio Tajland, zaljubio sam se u tu zemlju, a nekoliko godina kasnije i u tajlandsku lepoticu. Od 2009. do 2011. bio sam seoski pjesnik Overpelta gdje živim kada ne boravim na Tajlandu.

----

Ptice ne cvrkuću.

Grebu, vrište.

A psi ne laju.

Zavijaju, stenju.

Narod ćuti,

znoj, znoj.

Znam više nego što mogu proguglati.

Tako živimo jedni pored drugih.

Ja sa iPadom.

Ona sa srpom.

Uveče pijemo Singhu.

Plaćam.

Stidljivo se kriju

njihovu priču.

Ponos je neosvojiv

jezička barijera.

----

Jutro postaje narandžasto.

Sunce, monasi.

Budistička poloneza

nečujno vijuga kroz selo.

Njihova posuda za prosjačenje je napunjena

od strane žena koje kleče u čekanju.

Hranu su pripremali mnogo prije sunca

a monasi boje jutro narandžasto.

S mukom se snalaze.

Kuvanje za svoje potomstvo.

Rad na terenu.

Nadam se danu bez udaraca.

Na povratku u hram

konsultuje mladog monaha,

zadnji u narandžastom redu,

tajno njegov pametni telefon.

----

Nerazumljiva (*) izjava ljubavi (* za budistu)

Kad te Bog pogleda

on zadržava dah.

U dubini mog uma

jesam li bog

kad se vidimo.

Ako sam s rebra

mogao stvoriti tebe

Adam je imao potopljena grudi.