Doživite sve na Tajlandu (10)

Čitač bloga Frank Kramer razmišljao je o “svom” seoskom životu u blizini Chiang Maija i zapisao svoje misli i sjećanja. Ovo je njegova prelijepa priča, koja se završava na melanholičan način.

Ako i vi želite podijeliti svoje iskustvo sa nama i čitateljima bloga, pošaljite svoju poruku, eventualno sa fotografijom koju ste sami snimili, urednicima putem kontakt formular.

Razmišljanja o mom seoskom životu u Chiang Maiju

Prije nekoliko godina, zbog veze koja je pošla po zlu na tajlandski način, na kraju sam živjela sama u iznajmljenoj kući koju je ona rezervirala, a koja je bila dizajnirana da provedem 4 mjeseca sa ovom voljenom osobom. Ljubavna priča ili bolje rečeno njen prerani kraj (znao sam je 2 nedelje sa prethodnog putovanja) me je povredila, ali mi je dala mnogo lepote.

Mala grupa kuća u veoma prostranom i lijepom vrtu jedne vrlo lijepe 'well to do' tajlandske porodice, u kojoj sam ostao 5 mjeseca tada i narednih 4 godina. Malo, staromodno selo, blizu Čijang Maja, pružilo mi je toplo mesto u ovoj zajednici. Ja sam upečatljivog izgleda sa visinom od 1.96 i 140 kg i živeći tamo kao samac, bio sam i hrana za seoske tračeve. Nekoliko drugih Faranga tamo se ne čini popularnim.

Moja izuzetno draga i brižna gazdarica me je uključila u poslove sela. U roku od 3 sedmice bila je velika zabava u hramu, 150 metara od naše bašte. Povela me i prelijepa najstarija kćerka mi je ukazala da nošenje nečeg bijelog nije obavezno, već prikladno. Sada sam prvi put vidio kako takva zajednica funkcionira. Atmosfera, gužva, sva jela. Bogati i siromašni.

Između mene i hrama je osnovna škola i ubrzo su me mnoga ta djeca upoznala. Vikali su moje ime, a onda su pokušali da vježbaju engleski sa mnom. I naučio sam ih nekim neverbalnim šalama kao što je zviždanje na prste itd. Vidio sam mnogo poznatih lica na toj zabavi i vidio sam da su klinci iz dva najviša razreda osnovne škole zauzeti pospremanjem stola i , vrlo moderno, odvojeno i odlaganje smeća. Sada imam davno ugostiteljsko iskustvo i navikao sam se baviti stvarima, pa sam se ubrzo zatekao kako hodam sa grupom školaraca, vješto i brzo čistim stolove i sve čistim.

U početku su starješine sela više voljele da sednem na pravu stolicu pored njih na bini. Na kraju krajeva, bio sam skoro nepoznat gost i imao sam oko 60 godina. Ali tada je moj trud očigledno bio veoma cijenjen. Ljudi su počeli da postavljaju pitanja mojoj gazdarici, koja mi je rekla da sam za nedelju dana ispala dobra dadilja za njenu tešku unuku. Video sam ljude kako me ogovaraju dok su prolazili. I tako ubrzo nisam mogao više da ostanem u selu. Očigledno sam postigao poene. Čak je i na sedmičnoj pijaci bilo nekih dama koje su stalno bile zauzete u hramu, koje su me stalno upoznavale sa drugim damama koje me još nisu poznavale. I stalno sam govorio da mi je stvarno smetao Jai Dee, dobro srce.

Sada, iz holandske perspektive, mislim da moji skromni napori i doprinos nisu ništa drugo nego normalni, ali nagrada mi je donijela mnogo svih ovih godina. Skoro svi me pozdravljaju kada bicikliram kroz selo. Komšije mi često daju voće iz svoje bašte tokom jutarnje šetnje. Neke stvarno stare bobice, pored kojih ponekad sjedim na seoskom trgu u hladu drveta Bodhi, ponekad me nježno drže za ruku i igraju se dlačicama na ruci. Onda da pričam sa ostalim damama o meni, ne razumem ni reč od toga. I najstariji stanovnik sela, gospođa blizu 100 godina, pravi lik, nekome mladi ljudi idu po savjet. Dama sa puno humora, kada sam je zvanično upoznao, dala je svojoj praunuki da dođe miljama daleko da prevodi.

Imala je manje-više ovo da kaže; Udavala sam se 3 puta i imala sam 2 ljubavnika, svi mrtvi. Ipak, ne moraš tako da flertuješ sa mnom, ja više ne crvenim, jer više ne počinjem. Radije bih da daš sve od sebe sa mojom praunukom. Biće dobro za tebe. Najslađa praunuka nije znala gde da traži sramotu kada je morala da prevodi. Ali do danas je mogu pozvati da nešto prevede ili posreduje ako je potrebno.

Jedan od fantastično dragih ljudi tamo, komšija preko puta i pravi prijatelj, Som, ima malu, jednostavnu radnju. Vrste pirinča, hrana za kućne ljubimce, jaja. A ujutro, školarci mogu tamo prije škole kupiti instant rezance za 5-10 kupanja ili nešto sa jajima prženim à la minute u woku sa pirinčem. Lijepo je što im Som pušta da ga sami pripreme, tako uče, ali su stvorene i neke lijepe fantazijske pripreme. Kao dva jaja zajedno, pola omleta i pola pečeno jaje. Djeci je to veoma zanimljivo, posebno dječacima, jer kod kuće djevojčice uče kuhati, a one često ne.

Som je pravi budista, draga sa veoma toplim srcem za sve ljude. Kada joj je rođendan, znak na ulici dan ranije kaže da svi mogu jesti i/ili kupovati besplatno na njen rođendan. “Počastiću te!”, kaže Som. Nešto što, koliko ja znam, nije uobičajeno na Tajlandu. Postoji kanta za donacije odraslih za dobar cilj, bolnica u Kambodži. Na te rođendane dolazim na vrijeme da pomognem, jer cijela osnovna škola dolazi na besplatan doručak, uključujući i većinu nastavnika. Problem je što škola tada počinje sat vremena zakašnjenja. Izašlo je 68 x Mama rezanaca, 34 porcije pečenih jaja sa pirinčem i 5 sendviča sa sirom. Nakon sat vremena čišćenja, dobijam kafu. Zatim je grupa od 8 žena čistača iz Kambodže svratila i takođe imala besplatan doručak. Nema pojma koliko košta Som, ali je to jako raduje i ponosno je rekla da je skupila 770 kupatila za tu bolnicu. Onda sam dodao nešto tome.

Imao sam sreće u tom selu. Usko povezana zajednica, ljudi koji tu žive dugo vremena. Takođe je upečatljivo da nekoliko, očigledno bogatih porodica, često skromno učestvuju u svim vrstama aktivnosti. Kada nešto kažem o tome u Holandiji, često čujem odgovor da svi traže moj novac, ali na žalost onih koji to ignorišu, nikada ništa nisu primijetili.
I u ovom trenutku krize i ograničenja, jako sam čeznutljiva, pogotovo dok ovo pišem, neću moći neko vrijeme biti tu. Nedostaje mi 'moje selo', moji prijatelji i Tajland.