Хоће ли крв тећи на Тајланду (поново)?

Најчешће постављено питање до сада у 2012. години није: „Воранаи, како си?“, већ: „Воронаи, да ли се поново појављује насиље?“ Нисам видовит, али знам да је судбина неумољива, па хајде да заронимо мало дубље.

Живи данас Тајланд у култури страха и параноје. Ово је земља која се бори са својим идентитетом. Становништво доживљава вишеструку несигурност, од којих се свима на неки начин манипулише.

Сага о групи Нитират је једна од оних које се пењу и спуштају као таласи узбурканог мора. Новинари који окружују лидера Натирата Вораџета Пакхирата рекли су пре месец дана да је храбри човек био уверен у победу. Разговарајте са њим ове недеље и видећете да је дух још увек ту, иако донекле пригушен, а бравура још увек постоји, али и донекле потиснута.

Када је група Нитират (група од седам професора са Универзитета Тхаммасат) предложила измену члана 112 Кривичног законика о увреди величанства, то је дочекано уз бубњеве. Подржао га је велики део Црвених кошуља, јавно мњење је било за, а палац горе су му дале и неке истакнуте личности из друштва, попут старијег државника Ананда Паниарацуна. Чак је група од осам људи краљевске „плаве крви“ потписала петицију за измену закона.

Питање је прилично једноставно. Последњих година, политичари и други појединци злоупотребљавају закон у своје специфичне сврхе, угрожавајући слободу изражавања и стварајући невоље својим противницима и обичним грађанима. Чинило се да је консензус био да је добра идеја променити закон како би се отклониле рупе и тиме заштитила демократска и људска права грађана Тајланда. Како би тачно требало мењати тај закон морали би да утврде правници.

Али одједном је група Нитират постала презрена и оклеветана група. Њихова подршка је опала, све већи број противника вришти крваво убиство. Црвенокошуљаши су се већ званично дистанцирали, као и већина политичких партија, војска, полиција, многи академици, друштвени лидери и јавност уопште. Противницима се придружио и Алумни клуб права Универзитета Тхаммасат.

Чак је и сам Универзитет Тхаммасат против групе Нитират, као и наставници на Школи новинарства, која цени слободу изражавања. „Постоји слобода у сваком квадратном инчу Тхаммасата“ или се тако често каже. Директор Сомкит Лертпаиткорн недавно је изговорио те речи у вези са одлуком школе да именује 19-годишњег Абхињу за „Јосс Стицк-а“

да призна Саватваракорна, који је оптужен за лесе мајесте.

Али када је господин Сомкит одлучио да забрани активности Нитират групе на универзитетском кампусу, знали смо да се нешто озбиљно дешава. Када овај универзитет, који се залагао за демократију 1973. и 1976. године, практикује аутоцензуру, знате да се о тој теми превише расправља. Резон господина Сомкита је да је ово питање толико осетљиво и толико поларизовано да би могло да имплодира. Он не жели да се у његовом кампусу догоди хаос и крвопролиће.

Поставља се онда питање како покушај промене закона ради заштите људских права може довести до страха од хаоса и крвопролића. Готово сви заборављају суштину ствари и то је често узрок хаоса и крвопролића. Ако се занемари суштина ствари, појављују се разне врсте гласина, које заузврат доводе до страха и параноје, праћених реакцијама на колена.

Прича се да групу Нитират подржава Таксин Шинаватра, који би такође желео да доведе у питање и саму монархију. Не знам да ли је та гласина тачна, немам паранормалне способности. Знам да је група Нитират, охрабрена добрим почетком, почела да говори погрешне ствари. Можда су мислили добро, али важно је како друштво ово доживљава. Одједном је проблем постао већи од обичне лесе-мајесте када су чланови групе почели да говоре о члану 2 Устава, који се тиче статуса монархије.

Нитират је предложио да краљ положи заклетву да ће бранити Устав, а затим и да се закуне да ће бранити народ. Ово би могло спречити војни удар у будућности ове земље, где су тенкови превише уобичајени на улицама. Некоме ко није Тајланђанин, ово звучи искрено и разумно, јер је то пракса у многим другим уставним монархијама.

Али за Тајланђанина, који је целог живота научио да воли и поштује краља и монархију, ово је шокантна промена. У културном менталитету је одавно, барем у последњих 60 година, укорењено да „ми људи“ бранимо Краља, а не обрнуто.

Наша колективна љубав, обожавање и поштовање према Краљу део је нашег националног идентитета. Када војници положе заклетву, то је пре свега одбрана монархије, затим Устава и, далеко иза, становништва. Већина Тајланђана не доводи у питање ову логику.

То не значи да је такав културни менталитет исправан или погрешан, то је оно што јесте. Као такав, предлог Нитирата се сматра снижавањем статуса монархије и стога веома збуњујући са оним што је укорењено у нашу националну психу много пре него што је већина нас рођена.

Што је још страшније, један члан групе је предложио да краљ више не држи говор на свој рођендан. Замислите какав ефекат те речи имају на тајландски идентитет. Такве речи немају никакве везе са лесе-мајесте и, да будем искрен, тражили су невољу и добили су је.

Али тврдити да постоји завера инспирисана Таксином за рушење монархије несумњиво иде веома далеко. Али опет, ништа не иде предалеко када превлада култура страха и параоје. Тајминг је све, посебно у земљи са кризом идентитета. Оно што Нитиријат предлаже је у складу са већином других уставних монархија и измена закона о увреди величанства није погрешно, али све друге изјаве показују лоше време и лоше мишљење. Држите микрофон у нечијем лицу довољно дуго и пре или касније ће неко рећи погрешну ствар. Нитират група је сама себе поткопала.

С обзиром на тренутну реалност на Тајланду, неизбежно је да ће Нитират изгубити битку са датим предлогом. Можда у предлогу има неколико добрих тачака које ће помоћи да се добије подршка у следећој рунди борбе.

Била је то стратешка грешка, али да ли је то питање толико спорно да би могло да прерасте у хаос и крвопролиће, као што се догодило у Тамасату у октобру 1976? Господин Сомкит страхује да би се то могло догодити, али други академици и стручњаци не мисле да је то вероватно, јер више не живимо у хладном рату – као 1976. У овим модерним временима, постоје различите околности и економски захтеви, укључујући и рањив статус тренутне владе Пхеу Тхаи-а, који ће спречити било кога да изазове превелику пометњу.

Па ипак, поред лесе-мајесте и статуса монархије, постоје и друга контроверзна питања, као што су промене повеља, надокнада за оне који су претрпели политичко насиље или се на други начин нашли у економским потешкоћама; додај томе и текућу борбу за власт и контролу старе и нове елите и нисам баш сигуран.

Мислим да се примењује размишљање школе Џорџа Фридмана: логика и разум имају тенденцију да изађу кроз прозор када предвиђају понашање људи. Човек је ћудљиво створење. Хаос и крвопролиће на Тајланду у последњих 5 година су доказ за то.

Постоји неколико опција: наставити у име слободе и демократије, флертовати мало са хаосом и крвопролићем, жртвовати основна људска права за демократски напредак, све у интересу безбедности, као што је господин Сомкит урадио за Тхаммасат, или ћемо једноставно постати мудрији за наша дела.

Судбина је неумољива и да би се напредовао мора се осмислити боље стратегије за заштиту невиних од преревносне употребе закона увреде величанства. Закон треба користити само против оних који истински вређају краља и монархију.

Задржи ово. Све остало се може постићи корак по корак касније.

Ово је недељна колумна Воронаија Ванијике, објављена данас у Бангкок Посту. Одговори могу бити резервисани и општи, али уредништво задржава право да не објави одговоре.