„Привате Данцер“ Степһена Леатһера: Узнемирујући поглед на културу тајландског бара
Данас на Тајландском блогу пажња на књигу “Привате Данцер” из 2005. године, стара, али сада класична. То је узбудљив роман који је написао врһунски британски писац Стивен Ледер. Смештена у ужурбаној сцени ноћног живота Бангкока, књига нуди узнемирујући поглед на културу тајландскиһ барова и однос између западњачкиһ мушкараца и Тајланђанина.
Прича се врти око Пита, младог слободног новинара из Лондона који се сели у Бангкок да би радио на својој каријери. Постаје фасциниран заводљивим светом барова, ноћних клубова и егзотичних жена. Током ноћног изласка, Пит упознаје прелепу Џој, девојку из тајландског бара, и брзо се заљубљује у њу. Упркос упозорењима својих пријатеља исељеника и бројним црвеним заставама, он се заноси својом страшћу и завршава у деструктивној вези са Џој.
„Привате Данцер“ нуди импресиван и реалистичан поглед на опасности и замке са којима се западни мушкарци могу сусрести у свету културе тајландског бара. Књига такође наглашава експлоатацију и неправду са којима се суочавају Тајланђанке у овој индустрији. Причајући причу из различитих перспектива, Кожа пружа увид у Питове мисли и емоције, као и у она Џоја и других ликова.
Роман је глатко написан и садржи елементе неизвесности, љубави и трагедије. Нуди занимљиву перспективу сложене динамике између странаца и локалног становништва на Тајланду, показујући како културни неспоразуми и нереална очекивања могу довести до сломљеног срца и губитка.
„Приватна плесачица“ је убедљива прича која је и забавна и просветљујућа, нудећи реалистичан приказ живота у Бангкоку за исељенике и туристе. Препоручује се читаоцима заинтересованим за тајландску културу и искуства западних посетилаца у земљи.
Биографија Степхен Леатхер
Рођен 25. октобра 1956. у Манчестеру, Енглеска, Стивен Ледер је успешан британски писац првенствено познат по својим крими и трилер романима. Његова каријера писања обухвата широк спектар жанрова, укључујући романе о полицајцима, шпијунске приче и паранормалне трилере.
Леатхер је одрастао у Салеу, граду у близини Манчестера, и похађао Универзитет Бат, где је стекао диплому из биохемије. Након дипломирања, неко време је радио у индустрији биохемије пре него што је одлучио да студира новинарство на Универзитету у Кардифу. Након што је завршио студије новинарства, Леатхер је радио за разне новине и часописе у Великој Британији, као што су Даили Миррор, Тхе Тимес и Даили Маил. Такође је радио као продуцент за телевизијски канал ИТН.
Леатхер је започео своју списатељску каријеру 1987. године објављивањем свог првог романа, Паи Офф. Ова књига је поставила основу за његову каријеру писца трилера и пратила је низ успешних романа. Његов пробој је уследио објављивањем серије „Дан 'Спидер' Схепхерд”, серије акционих трилера са бившим војником САС-а Деном Шепардом, који сада ради као тајни агент. Серија је веома популарна и има много фанова широм света.
Поред серије "Дан 'Спидер' Схепхерд", Леатхер је написао неколико других успешних књига и серија, укључујући серију "Јацк Нигхтингале", која се фокусира на бившег полицајца који је постао приватни истражитељ који се бави натприродним пословима. Леатхер је такође написао низ самосталних романа, као што је „Привате Данцер“ (2005), чија је радња смештена у свет тајландске барске културе и нуди дубок увид у сложене односе између западњачких мушкараца и Тајланђанина.
Стивен Ледер је познат по свом педантном и детаљном истраживању за своје књиге, које је довело до реалистичних и убедљивих прича. Његово дело је преведено на многе језике и популарно је широм света. Поред свог успеха као писца, Ледер је такође изградио присуство у свету е-књига и самоиздаваштва, пионирским новим начинима да своје дело приближи читаоцима.
Током своје каријере, Степхен Леатхер је доследно писао убедљиве и напете приче које истражују широк спектар тема и жанрова. Његова посвећеност истраживању и способност да створи сложене ликове и заокрете учиниле су га прослављеним и читаним аутором.
Књига се продаје у Холандији у Либрису: https://libris.nl/boek?authortitle=leather-stephen/private-dancer–9789810539160
за енглеску верзију можете проверити на Амазону.
Књига се такође може бесплатно преузети као ПДФ.
Ik zou haast gaan denken dat bijna alle westerse auteurs die een roman schrijven met Thailand als setting allemaal hetzelfde plot nemen: middelbare of oudere man bezoekt bar in Bangkok, ziet een jongedame (oh nee, “meisje” noemen ze dat) van ergens in de 20, het mooiste “meisje” van allemaal. Ze lacht zo lief, heeft alleen oog voor hem, dit is meer, dit is echt, zij is anders. En dan natuurlijk de nodige drama: hij geeft geld zodat ze zich niet meer hoeft te verkopen, zij heeft toch nog andere klanten en natuurlijk sponsors en een Thaise partner. Dat komt uit, herrie in de tent enzovoort enzovoort. De Thai die zou anders zijn, de vrouwen in positieve zin, Thailand als land zo vreemd en onbegrijpelijk, raar volkje. ZZzzz
Heb het boek nu voor een kwart gelezen en zoals menig andere titel is bovenstaande de verhaallijn. De hoofdpersonen zijn een man van 37 en een jongedame van 20. Met uitspraken als “ik kan je met 100 procent zekerheid garanderen dat als een Thaise meisje zegt dat ze van je houd, ze dan liegt. Liefde is bij de Thai niet hetzelfde als bij ons” en ervaren witneus vertelt hoe je om moet gaan met taxichauffeurs en dergelijke: “Het heeft geen zin hem hier mee te confronteren, dat werkt niet bij de Thai, ze doen alsof ze het niet begrijpen of lopen weg”. En uit een boek van een professor met specialisatie in toerisme en bergvolkeren: “De vrouwen zijn over het algemeen onderdanig aan de man in de Thaise cultuur. Vanaf hun jeugd staan ze onder strikte controle over waar ze heen gaan en wat ze kunnen doen” (en dan dat de mannen eigenlijk niks uitvoeren en meer van dat).
Tot dusver geen plezier om te lezen. Dan vond ik “The Prostitute” veel beter. Daarin laat een plattelandsdame zich een leugen aanpraten door een mooie praatjesmaker maar ze komt in de prostitutie en maakt veel nare dingen mee. Geschreven door K. Surangkhanang die daarvoor (samen me haar man) vele gesprekken had met prostituees om zo een overtuigende roman te kunnen schrijven. En zo zijn er nog veel meer romans in Thailand die zoveel meer over het land vertellen (veelal zonder prostituees of witneuzen er in): Brieven uit Thailand, Four Reigns, Khun Chang Khun Phaen enzvoort.
Ik vraag me dan weleens af, is dat leefwereldje van Europese en Amerikaanse (mannelijke) schrijvers echt zo klein, is het gebrek aan inspiratie of creativiteit? Of angst dat een ander verhaal dan roman nummer honderd en tien over het barleven geen aftrek zal vinden bij het lezerspubliek in Europa?
Moet ik wel zeggen, als de auteur met de meeste uitgekauwde setting aan de slag gaat er gelukkig wel ook het perspectief van diverse Thaise personages neergezet wordt, of tenminste een poging er toe… Dus voor het lezerspubliek die denkt dat Thailand synoniem is aan barretjes waar witneuzen op jacht gaan, en die graag in die veronderstelling wensen te blijven, dan is dit vast een van de minder slechte romans om te lezen.
Ik ben nu op de helft van het boek. Tot dusver zijn de hoofdpersonen wandelende clichés: witneus raakt op slag verliefd, dame gelooft er niets van. Hij loopt zijn piemel achterna, zij plukt hem. De vreemde cultuur is zo onbegrijpelijk en meer van dat. *gaap* De diverse witneuzen de menen dat bijna alle Thai dom zijn, de Thai menen dat bijna alle farang dom zijn. Zelf zijn ze natuurlijk niet dom en ondertussen doet iedereen de ene domme of stomme actie na de anderen. De ene herhaling en herhaalde cliché na de ander. Nog geen paragraaf gelezen waarin de scène zelf origineel was of een personage een verassende opmerking maakte. Spannend? Nee. Slaapverwekkend of lachwekkend zou ik zeggen.
Ik denk niet dat ik boek uit kan lezen, de kans dat de verhaallijn plots een verassende wending neemt of een personage iets zegt wat mij met een andere blik doet kijken of denken, die kans acht ik nihil. Maar ik hoor het graag als ik het mis heb en het boek toch een spannend, verassend, boeiend of inzichtvol einde heeft.
Plots een ingeving: prima om een roman te schrijven met allerlei stereotype personages, en de cliché gebeurtenissen zouden voor een groot deel waar kunnen zijn daar er nu eenmaal dit soort mensen zijn. Maar in plaats van in de herhaling te vallen, van cliché op cliché, waarom niet rap een ander pad induiken? Waarom niet na de eerste vervelende ervaringen van de Engelse en Thaise hoofdpersonen, de verhaallijn over een andere boeg goeien? Laat hem een andere leuke dame ontmoeten in een bar, restaurant of terwijl hij loopt te piekeren ergens op een bankje? Laat die Thaise dan niet de cliché van sluwe wolfin zijn. En/of laat de bardame eens iemand treffen waarbij ze oprecht geborgenheid en al dat meer weet te vinden? Of desnoods dat de twee hoofdpersonen beiden eens goed in de spiegel kijken, beseffen dat ze de ander geen domme gans of buffalo is en er iets instaat dat geen aaneenschakeling van clichés is?
Als de auteur zo’n gedreven feitenonderzoek is/was had hij vast verhalen van witneuzen en Thai in gemengde relaties aan kunnen boren die niet het cliché zijn van domme oudere witneus met sluwe jonge Thaise wolfin.