'Путња на улазним вратима и тајландски макарони'

Ветаровито и хладно вече у марту.
Управо сам кренуо са топлим оброком, после дугог и једнако хладног радног дана, када зазвони звоно на вратима. уздишем. Увек док једете. Као да им је стало. Што је вероватно тачно.
Жена Ои отвара улазна врата и одмах улази у дневну собу.
И каже: 'за тебе'.

Нисам очекивао ништа другачије. Зато што је увек за мене. Ако комшија није тај који ми отежава бифтек јер жели да позајми неки алат, онда је ДХЛ возач тај који жели да нам испоручи пакет за тог истог комшију. А ко онда остави на хладно да ли ће и мој кромпир бити хладан.

Госпођа Ој је измислила стандардну фразу „ти разговараш са мојим мужем“ за позиваоце и то је за њу крај.
Чак и када би се Максима појавила на вратима, она би јој и даље говорила на овај начин. Али Максима не долази на моја врата, и то је штета. Јер она је једна од ретких која би могла да ми поквари тањир са киселим купусом и кобасицом.

Ако није мене, то ћу одмах знати. Јер тада сала експлодира у веселом тајландском чаврљању и одмах затим улази један од Ојевих пријатеља. Без обзира да ли су напуњени контејнерима Тупперваре, пуним пиринча, поврћа и тињајуће пилетине.

Овог пута је мршав младић са дивљом гривом коврџаве косе који заузима мој праг. Тип студента који ради, са фокусом на разговору и промишљању. Велика слова Уницеф на његовом снежнобелом мантилу одмах указују о чему се овог пута ради.

Испоставило се да је коврџава коса заиста тема за разговор. Одмах се тргне и пита да ли знам да има око пет милиона избеглица и да би они у Уницефу хтели да ураде нешто по том питању. То што већ годинама слушам о избеглицама и да не живим испод камена, чувам за себе. Јер јасно је да је то увежбана прича која се овде представља и нема за циљ да добије реакцију.
Осим финансијске.

Док ме младић обасипа својом бујицом речи, ја стојим у својој танкој мајици, смрзавајући се на сопственим вратима. Питајући се две ствари у исто време: где ми је новчаник и колико ћу дати овом страсном слуги милосрђа да се врата поново затворе?

Након тога може да почне ново упознавање са мојим тањиром тајландских макарона. (Разлика са обичним макаронима је у томе што је мој тајландски кувар додао мало Везува. Гашење је неопходно да би се спречио физички кинески синдром.)

Младић успева да ми скрене пажњу са овог питања тако што брзо прави крпу за чишћење. Што се испоставило да је део Уницефовог покривача, који се дели на лицу места. Платно ме подсећа на ћебад које сам добио за време служења војног рока. Односно, веома танка и боје коју сами никада не бисте изабрали. Нешто што је негде између источнонемачке сиве и шелдтске фармерске сепије.

Испоставило се да могу дати такав комад топлине и склоништа за мале паре. У међувремену, сећам се где ми је торба са новцем и спремам се да дам донацију, са олакшањем, када младић направи прву грешку у проповедању са проповедаонице.

Јер, било би заиста жалосно, по речима адвоката избегличке деце, када би неко дошао у расељену породицу и само једно дете могло да буде срећно са тако лепим, топлим ћебетом. Због тога је УНИЦЕФ одлучио да их да у пару.
Ово такође одмах повећава донацију за скоро 100%. Добро урађено. Али ме нервира што сам на такав начин гурнут ка пожртвованом блоку.
Ни најеживање на мојим рукама се не смањује.

Затим следи друга грешка. Кад бих само дао дозволу да овог месеца отворим свој банковни рачун за малу пролећну резидбу. А поред ћебе сада се појављује таблет на коме се очекује да дам сагласност за трансакцију.
Завршите вежбу.

Јер колико сам пута на овај начин ушао у добротворну мочвару, чим сам приметио да то није само давање једном? Али људи су сваког месеца весело скупљали исту количину, и наставили да прикупљају. А то заустављање захтевало је знатно више труда него давање дозволе ентузијастичним коврџавим људима са иПад-ом на вратима.

Одмах се креће у контранапад. Више им није било дозвољено да примају готовину, а такође их строго надзиру различити органи који прате да ли се донацијама правилно поступа. Чињеница да те исте институције нема нигде чим потпишем и да сам везан за Уницеф два пута за вечност плус финансијску преступну годину, очигледно ми је пала на памет само као могућност.

Али мислим да може да се врати чим буде имао кутију за сакупљање код себе или почне да ради за Фондацију за срце. Још нисам имао ове последње да ми дођу на врата са таблетом или дуготрајном причом, а увек оду са шаком евра у аутобусу. Можда идеја за Уницеф?
После тога добијам млохаву руку и он иде једна врата даље.

Моји макарони су сада од виљушкасто врућих постали неподношљиво млаки, и вапе за вожњу у микроталасној. Док прстима хватам машину за храну да поново добијем топлу храну, жена Ој радознало пита колико сам донирао овај пут.

Она не зна ништа боље него што ја дајем сваком згодном лудаку, уцењивачу или преваранту са лиценцом за трговину.
Недавно лепој Пољакињи која је продавала вафле. Ова дама је била веома задовољна са четири евра које сам платио. После тога сам касније добила ветар од мужа, јер су исте вафле у Лидлу поклонили бесплатно при куповини другог сладоледа, да тако кажем.

Она је овога пута изненађена мојом непоколебљивошћу. И ја се осећам као мало холандско дериште које не даје хлађеној сиријској деци топлу крпу за чишћење. Скарадник који ће се ускоро опустити испред широког екрана уз своје топло пиће.

Али Ои такође зна како да се брзо ослободи тог осећаја. Рекавши да већ дајем довољно страним добротворним организацијама.
Као њена остарела мајка Тајланђанка, која годинама џабе живи у нашој кући на селу и никада не куца узалуд када фрижидер одлучи да постане врући орман, или отпаднички олук полети за време монсуна.

Зато једем паклене макароне са мало мање кривице.

А ако ми мало касније крену сузе на очи, то нема везе са Уницефом.