Поднесак читалаца: Робове песме (4)

2012. године упознао сам своју девојку у региону Канчанабури. Од тада сам тамо путовао четири пута годишње. Написао сам збирку песама о својим утисцима. Испод ћете наћи неколико. 

Пошто сам пре десетак година први пут посетио Тајланд, заљубио сам се у ту земљу и неколико година касније у тајландску лепотицу. Од 2009. до 2011. био сам сеоски песник Оверпелта где живим када не боравим на Тајланду.

----

Птице не цвркућу.

Гребу, вриште.

И пси не лају.

Завијају, стењу.

Народ ћути,

зној, зној.

Знам више него што могу да прогуглам.

Тако живимо раме уз раме.

Ја са ајпадом.

Она са српом.

Увече пијемо Сингху.

ја плаћам.

Они ћуте

њихову причу.

Понос је неосвојив

језичка баријера.

----

Јутро постаје наранџасто.

Сунце, монаси.

Будистичка полонеза

вијуга нечујно кроз село.

Њихова посуда за просјачење је напуњена

од жена које клече у чекању.

Спремали су храну много пре сунца

а монаси обоје јутро наранџастом.

Они се тешко сналазе.

Кување за своје потомство.

Рад на терену.

Надајући се дану без удараца.

На повратку у храм

консултује младог монаха,

последњи у наранџастом реду,

тајно његов паметни телефон.

----

Неразумљива (*) изјава љубави (* за будисту)

Кад те Бог погледа

задржава дах.

У дубини мог ума

јесам ли ја бог

кад те видим.

Ако сам с ребра

могао да те створи

Адам је имао потопљени сандук.