Сеагипсис на Тајланду

мариакраинова / Схуттерстоцк.цом

Тајланд има низ етничких мањина, од којих су брдска племена на северу прилично позната. На југу, сеагипси су помало занемарена мањина.

Намерно кажем "сеагипси'с", јер ми звучи љубазније од превода морски цигани. Тајланд има три главне групе сеагипсија: Мокен, Урак Лаваи и Моклер. Тајланђанима су ови људи познати као "Цхао Лаи" (људи мора), кровни израз за племена која живе од мора и чија је лоза уско повезана са морем.

Мокен

Постоји група од око 2.000 до 3.000 људи који живе на обалама Тајланда, Мјанмара и Малезије око Суринских острва (национални парк). Они су познати као Мокени, говоре сопственим језиком, из којег стручњаци нису могли да утврде одакле су Мокен првобитно дошли. Верује се да су били први становници приобалних подручја у Андаманском мору. Њихова номадска морска култура вероватно их је довела из јужне Кине у Малезију пре више од 4.000 година, где су се групе на крају одвојиле крајем 17. века, али тачна историја њиховог постојања није позната.

Мокени живе около и на мору и наравно да су одлични рибари; познају море око себе као нико други. Ако човек пожели рибу за доручак, уђе у море са копљем и зачас је уловио рибу. Истраживања показују да Мокен може да види двоструко боље под водом у поређењу са, на пример, Европљанима. Такође се показало да могу да зароне чак 25 метара дубоко без опреме за роњење.

Највећа претња њиховој култури је то што приватни инвеститори и шпекуланти са земљиштем желе да даље развијају области у којима живе Мокени. За сада је тај „напад“ спречен и они могу безбрижно да наставе живот. Брига ионако није особина Мокена, није у њиховом речнику.

Колико добро Мокени познају хирове и хирове мора, огледа се 26. децембра 2004. Одређени број старијих људи из племена Мокен на острву у Морском националном парку острва Сурин крај обале провинције Пханг-Нга примећује да је таласи на мору су абнормални и да се кретања дешавају на необичан начин. Они дижу узбуну и становници се склањају у вишу унутрашњост. Када се врате, Ла Боон је потпуно збрисао село – како Мокени називају цунами – који је разорио то подручје.

Њихови чамци и куће на штулама нису ништа друго до гомила дрвета и шута. Али док Тајланд оплакује више од 5.000 жртава, заједница Мокен је поштеђена, захваљујући познавању мора старијих племена.

Мокени су обновили своје село, користећи бамбус и лишће као главне "грађевинске блокове". Не на истом месту, већ више у унутрашњости где је сигурније. Ако Мокени имају једну бригу, то је да им недостаје њихово традиционално окружење око мора из њиховог новог села. Утицај спољашњег света је све већи. Тајландске власти забраниле су риболов одређених врста риба, као што су морски краставац и неке шкољке, лишавајући Мокена важног извора прихода. Неки од њих су већ напустили рибарско село да раде као ронилачки водичи за туристе или да постану сакупљачи смећа.

Мокени имају веома друштвени живот. Има различитих племена, али су сви једнаки. Члан племена тако може да се сели из једног племена у друго, а да му живот не буде загорчен. Због тога се не опраштају, јер се речи као што су „здраво“ и „збогом“ не појављују у њиховом језику. Реч „када“ је такође непозната, јер Мокени немају појма о времену осим дана и ноћи – па не знају како да журе.

Занимљива чињеница је да је харпунирање корњаче близу узимања жене. Мокени сматрају морску корњачу светом, а Мокени вероватно виде и жену као светицу.

Што се тиче религије, Мокени верују у анимизам – доктрину духовних бића. У друштвима која живе од природе и лова, човек се често изједначава са природом и стога није изнад ње. Поштовање природе и свега око ње је неопходно, ритуали су витални за опстанак. Тиме задобијају наклоност духова, који дају храну, склониште и плодност и истовремено одбијају зле духове.

Моклер

Моклери су група сеагипсија или "Чао Леја" који добијају најмање пажње медија и јавности. То је зато што се њихова села налазе у областима у које долази мало или нимало туриста. Урак Лавои и Мокен се помињу изнова и изнова, јер живе у или близу популарних туристичких дестинација као што су острва Пукет, Ланта и Липех (Урак Лаваи) и острва Сурин (Мокен).

Моклери се сматрају подгрупом „Чао Леја“ или „Тај Маја“ (Нови Тајланђани), који живе редовним животом и такође су стекли тајландско држављанство. Моклерова деца похађају локалну школу и школују се на тајландском језику. Већина њих не говори моклерски језик, иако га разуме када разговарају са родитељима или бакама и декама.

Већина села Моклер може се наћи у провинцији Пханг-Нга на западној обали Тајланда. Раштркани су у округу Кхурабури, Такуапа и Тхаимуанг. Многи Моклери су у ствари већ копнени лугари, јер њихова села нису у приморју већ у унутрашњости. Често себе сматрају традиционално пољопривредним; раде на плантажи каучука или кокоса или се ангажују као радници за разне друге послове. Остало је још неколико приморских села, где је море и даље извор прихода Моклера.

Иако многи Моклери будизам сматрају својом религијом, њихова анимистичка уверења су и даље веома важна. Сваке године у фебруару/марту, Моклери славе жртву за свог легендарног вођу Та Фо Сама Фана.

Урак Лавои

Ова група сеагипси живи око острва и обалних подручја Андаманског мора. Њихова села се могу наћи у Пханг-нги, Пукету, Крабију и Сатуну.

Урак Лавои такође имају свој језик и традицију. Уопштено говорећи, Урак Лавои се зову Цхао Лаи, Цхао Нам или Тхаи Маи. Они сами сматрају Цхао Нам погрдним изразом, јер „Нам“ такође значи семе на њиховом језику. Више воле Тхаи Маи, којим желе да се искажу као саставни део тајландске државе.

Постоји легенда о Урак Лавоју на острву Аданг. Давно, давно, Бог је послао Набеена на острво да подстакне становнике да обожавају Бога. Преци Урак Лавои су то одбили, након чега их је Бог проклео. Урак Лавои су затим отишли ​​у Гунунг Џераи, где неки беже у шуму и претварају се у дивљаке, мајмуне и веверице. Други су изашли на море као номади у чамцу званом Јукок. Гунунг Јераи остаје свето место за Урак Лавои и церемонија се одржава два пута годишње, на крају које се пориње украшени чамац, који - претпоставља Урак Лавои - креће ка првобитном насељу у близини Гунунг Јераи.

Урак Лавои чине само малу заједницу, која је у великој мери повезана једни са другима. Обично живе у малим кућама од бамбуса изграђеним на стубовима, чији је предњи део увек окренут ка мору. Куће се обично граде уз подршку породице и комшија.

Свакодневни живот Урак Лавоија је једноставан. Ујутро мушкарци иду на пецање, док жене раде кућне послове и чекају да им се мужеви врате око поднева. Уловљена риба је за потребе сопствене породице и/или родбине, док се други део продаје трговцима. Поподне се жене одмарају док мушкарци доводе у ред свој риболовни прибор.

Живот се мења, јер уз риболов једва достижу егзистенцијални ниво, тако да многи мушкарци раде негде другде да би зарадили пристојну плату.

Поред морских плодова, пиринач је главна храна за Урак Лавои. Они једу разна јужно-тајландска јела, у којима је кокос неопходан састојак. Урак Лавои обично једу када су гладни, тако да нема одређеног оброка у одређено време.

Давно, Урак Лавои су веровали да су зли духови узрок болести. Имали су локалног лекара (тј.), који се против болести борио заветом или употребом свете водице. "Мав" је лични медиј који комуницира између Урак Лавоија и духова. „Мав“ се бира између старешине племена, који такође подучава децу традиционалном духовном лечењу. Данас користе лекаре и болнице.

Начин живота Урак Лавоија постепено се интегрише у тајландску културу. Они више не могу самостално и због тога све више зависе од других (Таланђана) за посао и приходе.