Пет музичких осамнаестица и краљевска фризура

Реч клавирски квинтет има исти ефекат на мене, страственог пијанисту аматера, као ауспух Ф16 на ракету која тражи топлоту. У Бангкок Посту од петка, 16. августа, прочитао сам да ће Клавирски квинтет 18 наступити следеће недеље у Гете институту.

Један од мојих омиљених је био да се тамо свира: клавирски квинтет Роберта Шумана. Али на шта се односи 18? Шта 18?? На крају рекламе је откривено: сваки члан квинтета има 18 година (!) Не само да свих пет младих тајландских музичара имају тачно 18 година. Све ово је, наравно, потпуно небитно са музичке тачке гледишта, али је и изузетно значајно и занимљиво.

Довољни разлози да дотичне недеље отпутујем право у Бангкок и у седам сати уђем у скоро распродату салу Гете института. Представљен нам је веома разноврстан програм, са деловима гудачких квартета Бородина и Менделсона, виолинским дуетима Виењавског и Сунтрапорна/Саккана Сарасапа, комадом за виолину и клавир Чајковског и баладом за клавир соло од Шопена. Коначно, Шуманов свесни клавирски квинтет.

Дивио сам се програмској флексибилности групе: очигледно не свирају само клавирске квинтете, већ и све друге комаде који су могући за све замисливе комбинације ових пет, укључујући све гудачке квартете, све клавирске трије, све сонате за виолину и клавир, виолончело и клавир, итд. Чак и сва соло дела за клавир, виолину и виолончело су квалификована. На тај начин покривате око три четвртине све камерне музике. Врло паметно од њих!

Ипак, мислим да би било добро да се концентришу на клавирске квартете и квинтете. Али не желим да их критикујем због тога, јер је то био и њихов деби и претпостављам да ће у будућности додатно усавршавати и концентрисати свој избор репертоара.

Музичко уживање није било ништа мање. Музика нам је донета у мешавини музичке жудње и нервозе примереној дебију, где се мале несавршености и аљкавост лако могу опростити. Овде такође треба да напоменем да им крута акустика сале није баш помогла.

У програмској књижици сам прочитао да су тројица од пет музичара већ почели да похађају часове музике са четири године: пијанисткиња Натнари Суванпотипра, виолиниста Саккан Сарасап и виолончелиста Арник Вефасајанант. Друга двојица, виолиниста Рунн Цхарксмитханонт и виолист Титипонг Пуреепонгпеера, почели су нешто касније, са седам, односно једанаест година. Са осамнаест година више нисте чудо од детета, већ сте још увек веома млад музичар.

Шуманов клавирски квинтет датира с краја 1842. године и најпознатији је по свом другом ставу, Ин модо д'уна Марциа, погребном маршу са срцепарајућом темом са оштрим дисонанцијама (мали секундама). Погребни марш је прекинут дивљим одломком у коме се чини да клавир ратује са жицама, и нежним, лирским међуигра у којем се све слаже у резигнацију и хармонију. Предивна!

Али чујемо и романтичну генијалност Роберта Шумана у остала три става квинтета, чак и када пише фугу, као у последњем ставу. Признајем: чуо сам боље наступе, али оно што су ових пет младих Тајланђана свирали ме је ипак учинило захвалним и пуним наде.

Бербер

Следећег јутра отишла сам код фризера у свој хотел на дуго чекано шишање. Беспомоћан, јер без наочара, седео сам испред огледала и мало размишљао о механизму музике: суочавајући слушаоца са оштрим дисонанцама тако да он жуди за њиховим разрешењем у хармоничном складу, и то изнова и изнова, до завршног акорда. (увек сугласник!).

Одједном сам се суочио са дисонансом сасвим другог реда: не музичког, већ когнитивног. Когнитивна дисонанца настаје када се суочите са чињеницама које су у супротности са вашим уверењима или са оним што до сада знате.

Поглед ми је одлутао изнад огледала, до старе фотографије која је тамо висила и на којој сам са шоком препознао младог краља Бумифола и његову мајку, краљицу мајку. Шок је настао када је видела шта се тамо дешава: била је веома концентрисана и покушавала је да га ошиша!

Шта сад?? Није могуће замислити да постоји питање штедљивости или недовољног поверења у вештину резања тајландских фигароса! Шта онда? Шта се тамо дешава?

Покушао сам да схватим и одједном сам помислио да знам.

„Знам зашто га је ошишала“, рекао сам свом фризеру. Погледала ме је са ишчекивањем. „Зато што нико други не може да додирне краља!“ Насмејала се и потврдно климнула главом. Дисонантно разрешен, мој поглед на свет је поново био исправан.

Много ошишан и у савршеној хармонији платио сам, дао јој позамашну напојницу, усликао ову дирљиву слику и прихватио се да се вратим у Џомтијен.