Тајланђанин у немачком Вермахту

Годинама сам тражио књигу која може да расветли једну од најинтригантнијих страница историје Тајланда током Другог светског рата. На насловној страни је фотографија немачког официра Вермахт са непогрешивим азијским цртама лица. Ова књига садржи мемоаре Виче Титвата (1917-1977), Тајланђанина који је служио у редовима немачке војске током овог сукоба. Вермахт је служио.

Године 1936. уписао се на Војну академију у Бангкоку, а две године касније овај амбициозни официр је послат, заједно са још једним колегом, у Белгију на студије војних комуникационих система на Војној школи у Бриселу. Изненађен немачком инвазијом у мају 1940. године, није могао одмах да се врати на Тајланд и, из разлога који ми нису сасвим јасни, изненада се појавио у немачкој војној школи неколико месеци касније. Само по себи то није било толико чудно јер већ од краја 19^e века, на захтев краља Чулалонгкорна, тајландски кандидати официри су послати у европске војне школе на даље усавршавање. Међутим, није јасно да ли је у Немачку отишао и његов сународник, који је са њим послат у Брисел.

Као што је поменуто, Вича Тиват је почео да студира на Војној академији у Берлину, али се мање од годину дана касније пријавио као војни официр. функер или радио оператер у 29^e Панцер гренадирска дивизија од немачког Вехрмацхт. Неколико месеци по одласку у војску пребачен је у 3^e Панцер гренадирска дивизија. То се, по свој прилици, догодило прећутним договором тадашње тајландске владе јер, ипак, он није био само тајландски држављанин већ и тајландски амбициозни официр и као такав је био одговоран...

Почетком 1942. мутирао је у јединицу која ће постати позната као Ост батаљон 43. Јединица под немачком командом формирана искључиво од Азијата: Најмање 300 Јапанаца је било део ове јединице. Логично, јер је Јапан био савезник Немачке од 1938. године. Већина ових војника из Земље излазећег сунца били су студенти разних војних академија у Немачкој по избијању рата и добровољно су се пријавили. Стопама Јапанаца кренуло је и неколико стотина Корејаца и Монгола који су дошли из Манџурије. Кореја је била под окупацијом Јапана од 1909, а Манџурија од 1931.

Један од бизарних аспеката ове већ бизарне јединице био је у њој Ост батаљон 43 служило је и неколико десетина Кинеза. Они су били кандидати за официре кинеске националистичке армије Куоминтанг који је пре рата прошао обуку у Немачкој. Међу њима је био и син кинеског шефа државе Чанг Кај Шека. Куоминтанг се борио против Јапанаца, који су заузели велики део Кине, од 1936. Сада су се у томе борили раме уз раме Ост батаљон 43. Још један посебан контингент формирали су неки Индонежани, који су, након јапанске окупације њихове земље и повезаног колапса холандског колонијалног режима, веровали да могу допринети пружањем помоћи окупаторским снагама. Можда су захваљујући посредовању Јапанаца ови Сукарнови следбеници завршили у немачкој униформи.

Преостали људи у овој јединици били су Азијати који су заробљени у редове Црвене армије и регрутовани у логоре за ратне заробљенике. Иако је већина ових бивших ратних заробљеника касније живела на свом, етнички састављеном Истоку батаљони завршио би. Било је јединица за Киргизе, Калмике и Осетине, између осталих. Ост батаљон 43 био распоређен од средине 1943. против Црвене армије и за борбу против партизана који су деловали у позадини немачке војске. У недостатку књиге не могу много да кажем о каријери Које Титвата, али је можда постао официр зато што на барем једној фотографији носи јастучиће за рамена 'Фухрербевербер', кандидат службеника. У сваком случају, преживео је рат и по повратку на Тајланд постао је пуковник тајландске војске. Шездесетих година прошлог века Која Тиват је била тајландски војни аташе који је сукцесивно послат у тајландске амбасаде у Данској, Норвешкој и Исланду.

Према Вхицха Тхитват, неколико десетина Тајланђана је наводно служило у немачкој војсци током Другог светског рата. Док нисам успео да се дочепам његове књиге, успео сам да пронађем само једну другу и то „мешовитог” порекла. Мајка Луциена Кемарата била је Францускиња, његов отац Тајланђанин из Исана, који је можда стигао у тада још увек Индокину преко међустанице. ла доуце Франце био упао у невоље. Готово одмах након што је већи део Француске био окупиран, тада осамнаестогодишњи Кемарат покушао је да се пријави у Ваффен СС као ратни добровољац. Његова кандидатура је одбијена на расној основи и зато се обавезао 18. Легион Волонтаире Францаис (ЛВФ), добровољачка легија коју су основали француски сарадници да ради са Вермахт да се бори на Источном фронту. У редовима ЛВФ-а важили су много мање строги услови и одмах му је дозвољено да се придружи фелдграуе обуци огртач. Првобитно обучен као извиђач, он је на крају постао први топник тешког митраљеза МГ

42. Кемарата су ухватили у ратни заробљеници од стране Совјета почетком 1943. године, али је успео да побегне и поново се придружи својој јединици. У лето 1943. ЛВФ је трансформисан у 'Штурмбригада Француска' и укључен у Ваффен СС где би ова јединица постала озлоглашена као Ваффен СС Панзергренадиер Дивисион 'Цхарлемагне' који је заједно са холандским, норвешким и данским СС добровољцима 1945. до последњег човека канцеларија Рајха одбранио у Берлину.

Панзергренадиер Кемарат, који је на крају завршио са Ваффен СС, био је распоређен у 10.^e (противтенковска) чета пешадијски пук бр. 58. Немцима је било потребно топовско месо и азијска крв очигледно више није била препрека за Ваффен СС. Преживео је тешке одбрамбене борбе у Украјини, Померанији и на Одри. Са неколико стотина преживелих пешадијски пук бр.58 покушао је да побегне у Данску, али се 2. маја 1945. ова јединица предала Британцима. Није јасно да ли је Лусијен Кемарат био у ратном заробљеништву или је побегао у цивилу. Извесно је да се после рата вратио у Француску. Према мом старом саборцу, норманском војном историчару Жану Мабиреу, он је сигурно био жив до раних 2000-их и допринео је писању његове књиге 1973-1974.Ла Дивисион Цхарлемагне: ле цомбатс дес СС францаис ен Померание'....