Доживите све на Тајланду (82)

Читач блога Јан Хегман је прави Ротердамер; тамо је рођен и одрастао и одувек је радио у луци. Јан има троје деце и ожењен је Тајланђанином Леком. Године 2014. написао је дивну причу за Тхаиландблог о свом првом лету за Тајланд.

Његова прича свакако не би требало да изостане у нашој серији „На Тајланду доживљавате свашта“

Први пут на Тајланду

'Мој муж Кеес, он је такође могао да спава било где', одједном је звучало ниоткуда. Била је то старица која је седела поред Лека на прозору. Били смо на путу више од два сата. Седео сам и зурио у ТВ екран, који је показивао мали авион који је показивао где се налазимо у том тренутку.

Лек се умотала у сиво ћебе које је било унапред постављено за сваког путника и заспала је спустивши главу на моје раме. „Не, господине, није имао проблема са тим“, наставила је елоквентна дама благим гласом.

"Ох, је ли тако?", одговорио сам.

„Да, баш као и твоја жена. Понекад сам била љубоморна на њега, поготово када смо ишли авионом као сада. Понекад је преспавао скоро цео лет, све до Тајланда!'

Да и ја допринесем разговору, питао сам је: 'А ви госпођо? Можете ли добро спавати у авиону?'

– 'Зови ме Ени', рекла је.

'Љупки Јан', представио сам се, 'а то је Лек моја девојка', показујући на поспану главу поред мене.

Лукав, препреден

– 'Не', одговорила је госпођа. „Имам страх од летења. Не спавам ни намиг, мада морам рећи да што чешће летиш, то ти мање смета.'

„Ах, знате госпођо, већа је вероватноћа да ћете имати несрећу са аутомобилом него са авионом (да употребим други клише). Истражено је да се на свака два милиона летова сруши један авион! Дакле, ако боље погледате, нема много чега да се плашите.' Чуј ко говори! Какав си ти шупак, рече ми гласић у глави.

– 'Ма је ли тако?', одговорила је госпођа, гледајући ме тим продорним очима. Знате то, неки људи то имају, виде право кроз вас, као да вам могу читати мисли.

– Али ти ћеш бити само у том једном авиону – наставила је. 'Ста је са тобом? Можеш ли спавати у авиону?'

Заиста сам лош у лагању, али у то време сам био превише поносан да кажем првом странцу да се и ја плашим летења. Видите, она је била стара жена, и онда се нико не би чудио да прича о томе, помислио сам уско. Али ја, велики пристаниште из Ротердама, бојим се летења? Не, није могло!

'О да. Нема проблема, спавам било где (бела лаж би требала бити могућа, помислио сам), али тренутно не спавам. Јуче сам рано легао“, лагао сам.

Само у тоалет

Пинг!, звучало је. Лампица упозорења која је писала везање појаса се угасила, тако да је био добар тренутак за одлазак у тоалет. Једном руком сам лагано подигао Лекову главу са свог рамена и нежно је наслонио на наслон столице. Само је наставила да хрче.

„Извините госпођо, ух Ени, само у тоалет“, рекао сам старици. Уморни сте од летења? Опет се зачуо онај досадни гласић, па добро, не мешај се, одговорио сам у мислима.

Мало укочен од ионако дугачког седишта, затетурао сам низ слабо осветљени пролаз до тоалета, који је био на пола пута до авиона. Тоалет је био заузет и други човек је чекао. Питајући га за познати пут, питао сам га: 'Заузети?'

– 'Јоа', насмејао се човек, 'а мислим да га више нема.'

Био је млађи и нижи од мене и говорио је брабантским акцентом. Око врата му је висио дебели златни ланчић који је намерно носио преко мајице, очигледно намеравајући да га покаже свакоме ко би га погледао. Писало је Цханг Беер великим словима на његовој мајици, и поред његовог великог стомака. коју никако није могао да сакрије у мајици, волео је!

„Да, мораћете“, одговорио сам. Климнуо је у знак сагласности.

'Такође на одмору на Тајланду?', упитао је. Пре него што сам успео да одговорим, наставио је. "Добро, губи се из те хладне жабље земље."

Био је један од оних људи који су чаврљали без икаквих речи.

„Скон ланд чуј Тајланд, долазим годинама“, рекао је.

"Идем тамо први пут", брзо сам одговорила, пре него што је поново почео да звецка.

Не бих то могао боље рећи

Грешка! Не бих то могао боље рећи. Човек се изненада показао као стручњак за Тајланд. Почео је да ме упозорава на све опасности тамо (узгред, добронамерно) и која је храна добра, а која јела свакако треба да пробам.

Да ме је пустио да говорим на тренутак, могао сам да му кажем да је моја девојка, коју сам упознао у Холандији, Тајланђанка, а пошто је Тајланђанка, био сам прилично добро обавештен о земљи и култури која је повезана са њом!

Али брбљање се наставило и наставило са његовим препорукама. Почео је као пешачки водич који је описао знаменитости земље. А онда су се појавиле женке.

„Ако тражите ун дурске (жену),“ наставио је, „онда би требало да одете на Тајланд.“

„Је ли тако?“ упитао сам га.

„Да, не морате да се много трудите, знате, јер су љути на Фаранга! Да ли знате шта се под овим подразумева под Фарангом? Дах је тајландска реч за странца!'

Да, климнуо сам главом са разумевањем, као да не знам!

– 'Луд да кажеш, ако хоћеш, један ће ти већ висити о руци чим изађеш из авиона. Искрено, то је тако лако.'

Врата тоалета су се отворила. Изашао је мали проћелав и мало ознојен човек. „Извините на дугом чекању, мало сметња“, показујући на свој стомак.

"Да, то је досадно, зар не?"

Где си био тако дуго, тарак

Када сам се вратио у своју столицу, видео сам да се Лек већ пробудио. Причала је са Ени. Надам се да мој страх од летења није био тема разговора, јер је одједном разговор утихнуо када су ме видели да долазим.

„Где си био на асфалту тако дуго“, упитао је Лек.

„Ох, идемо у тоалет, али један господин је имао мало дуг посао, па сам морао мало да сачекам.“

У исто време наишла је стјуардеса са колицима пића. Овог пута није била у настајању Мис Тајланда, али је и ова била ту. Видео сам је како стоји у нашем пролазу на почетку лета раније. Затим је одрадила своје обавезне вежбе са прслуком за спасавање и капама за кисеоник, а онда и врхунац када је дунула у звиждаљку на тако елегантан начин. То ми је још увек било запаљено у мрежњачу!

Господине, упитно ме је погледала.

„Можете, госпођо“, упитао сам, а док ми је додавала шољу воде, вентилација је одувала свеж мирис њеног парфема према мени. Оријентални мирис јасмина и латица цвета одвео ме је на кратко, али сензуално путовање. Управо тада, турбуленција! Авион се неколико секунди тресао у свим правцима, а ја сам се пробудио из сна. "О мој Боже", рекао сам.

Хвала господјо.

„Нема на чему, господине“, рекла је са слатким стидљивим осмехом. Ох, како је живот понекад леп, помислио сам.

Почело је слетање, већ сам био бачен

Телевизијски екран је показао да је наш авион стигао до карте Тајланда. У исто време из звучника се зачуо мушки глас. На готово неразумљивом енглеском глас је рекао: „Даме и господо, ово је ваш капетан. Хвала вам што сте летели са Цхина Аирлинес-ом. За двадесетак минута слећемо на аеродром у Бангкоку! ….. блаблабла'.

Слетање је почело, већ сам био везан за седиште и морам признати да је лет био сто посто бољи од очекиваног. После беспрекорног слетања и громогласног аплауза неких путника, нестрпљиво су отварани ормарићи за пртљаг. После неког времена одлучио сам да спакујем и своје ствари.

„Ако истакнеш који је пртљаг твој, узећу и то“, рекао сам Ени. И то је наводно учињено. „Па Ени, ту смо. Нека одмор почне.'

„Да, у реду је“, одговорила је, узимајући ролну пеперминта из своје ташне. „Ево, лепо и свеже за пут, али нисам још стигао, чека ме још лепо путовање у Хуа Хин.“

То је трула болест

Она нам је током лета испричала о свом мужу (Кис) и његовој изненадној болести, у року од три месеца то се догодило.

„Па ти ништа не радиш по том питању, кад једном имаш, онда ти се обично деси, то је трула болест. Да, недостаје ми. Било ми је тако лепо у разговору са њим. Ако понекад нисам могла да спавам, или ако сам била забринута због нечега, он је увек био ту за мене, и увек је имао решење.'

На устима јој се појави благи осмех.

'Ох, био је тако добар момак, понекад и предобар Јан, ако знаш на шта мислим.' климнуо сам главом.

„Али, добро смо се провели заједно, знаш. Пуно смо путовали и видели прелепе земље, он је био луд за Тајландом као и ја, а Тајланд је био луд за њим.'

Не знам тачно шта је мислила под овим последњим. Ни ја нисам хтео да је питам. Понекад је боље само слушати.

„А сада идем код добрих пријатеља у Хуа Хин. Познајем их више од тридесет година. Да, много смо се смејали у то време. Увек са нас четворо, путовали смо по целом Тајланду. Никада ме нису изневерили. Они су прави пријатељи, а и ја сам увек добродошао! Тамо је још увек лепо, али је другачије, зар не, без мог Кееса.'

Шармер, насмејала се

Опростили смо се од ње, пожелела нам је много срећних празника.

'И добро пази на њу, зар не (мисли се на Лека), јер имаш дивну жену!'

'Па и ти можеш бити тамо!'

Шармер, насмејала се. А при изласку из авиона ми је шапнула: 'О да Јан, не заборави! Следећи пут ће вам сметати још мање. Видећеш то!'

Погледао сам је упитно.

'Страх од летења!', тихо је прошапутала……Па ипак!!

Када смо сами изашли из авиона, нигде је нисмо видели, деловало је као да је нестала у ништа!

Сада је 2014. док пишем овај дневник. Али до дана данашњег, сваки пут када се вратимо у Сцхипхол у сали за одлазак спремајући се да се укрцамо у авион на путу за Тајланд, увек сам пуштао поглед да одлута поред осталих путника у нади да ћу поново видети Ени. али нажалост никада нисмо видели опет њу.