Одјеци из прошлости: Луанг Вицхит Ватхакан и стварање тајландског идентитета
Луанг Вичит Ватакан (Фото: Викимедија)
У периоду између 1925. и 1957. године догодиле су се значајне промене у тајландским обичајима и ставовима који у великој мери важе и данас. Надовезујући се на модернизацију државе и образовања под краљем Чулалонгкорном, створен је нови тајландски идентитет који је заменио многе различите локалне обичаје и обичаје и створио једну нацију и један народ. Луанг Вицхит Ватхакан је био велики дизајнер.
Идентитет
То је прилично контроверзан концепт. Свако може да каже нешто о свом идентитету, који се, међутим, може значајно разликовати у свачијем животном току и други га могу видети другачије.
Са националним идентитетом је још теже. Да ли тако нешто постоји? И шта је то? Зашто то желимо да снимимо? Да ли холандски идентитет уопште постоји?
Што се Тајланда тиче, нема сумње: већина Тајланђана и свакако тајландска држава верује у добро дефинисан тајландски идентитет и сматра да је апсолутно неопходно да га се успостави да би се промовисало јединство и патриотизам. То ради одељење тајландског министарства културе: тајландски „одбор за идентитет“. Тај идентитет није био природна датост и морао се замислити, сањати и саставити од низа фактора и прича. Ово је почело под краљем Рамом ВИ (владао 1910-1925) и углавном се одвијало под премијером фелдмаршала Плеака Фибунсонгкрама (1938-1944 и 1948-1957), у даљем тексту једноставно названог Фибун.
Та машта и данас живи у званичној државној пропаганди, посебно војној, и у школским уџбеницима. Тај успостављени идентитет био би неопходан за стабилност, лојалност, дужност, јединство и жртву за национални интерес. Резултат је путовање у Тхаинесс, кхваампентхаи, кроз симболику, индоктринацију, политичку коректност и предрасуде. Тхаинесс је систем вредности по коме се оцењује сваки Тајланђанин. Ако неко има другачије мишљење, брзо се поставља питање: 'Јесте ли ви Тајланђанин?' Ово се односи на многе идеје, навике и обичаје, али посебно на три стуба тајландског друштва и идентитета: нацију, религију (скоро увек повезана са будизмом) и монархију. Ово се мора поштовати речју и делом. Чак је и тешко елаборирати шта тачно ова три стуба значе, то би требало да говори само за себе и као такво је блиско повезано са идејом да је Тајланд јединствена нација и да је странцу скоро немогуће разумети.
Уочи дебате о идентитету
Под краљем Чулалонгкорном (владао 1878-1910), створена је јасна нација са централном владом. Кнежевине, које су биле у извесној мери независне, постале су подвргнуте власти апсолутног монарха. Појавиле су се јасне националне границе, нова бирократија се проширила на све крајеве земље, војска и полиција су обезбедиле стабилност и безбедност. Више путева, железнички систем у развоју и телеграфске везе створили су кохезивнију нацију. (Основно) образовање је проширено и обавезно и засновано на (централном) тајландском језику, обичајима и обичајима. На овом темељу су градили каснији владари. Али сијамски/тајландски идентитет још није постојао, па је чак и порицан.
Градитељи 'тајландског' идентитета
Почетак расправе о тајландском идентитету можемо поставити са краљем Вајиравудхом (Рама ВИ, владао 1910-1925). Када се након 9 година студија у Енглеској вратио у тадашњи Сијам, рекао је: 'Сада се осећам више Сијамцем него када сам отишао у Енглеску.' Желео је да промовише национализам, а то је захтевало добро дефинисан скуп тајландских вредности. Иако је такође делимично кинеског порекла, написао је чланак „Кинези су Јевреји Истока“. Попуњавање и коришћење идентитета често представља изазов за слику непријатељског 'другог'.
Краљ је био неопходан. Нација је била попут „тела са краљем као мозгом“, рекао је Рама ВИ. Такође је упоредио нацију са чамцем у којем је краљ био кормилар, а веслачи су као јединица следили наређења, иначе чамац не би кренуо напред.
Најважнија личност у томе је, међутим, била Луанг Вицхит Ватхакан (у даљем тексту Вицхит). Он је то учинио у блиској сарадњи са премијером Фибуном (1938-1944 и 1948-1957), који је Вичитове идеје претворио у законе и прописе којих су грађани Тајланда морали да се придржавају. Рођен као Ким Лианг са кинеским прецима 1898. године у провинцији Утај Тани, прво је прошао обуку у храмовима. У Ват Махатату (Бангкок) писао је оштре критике монаха на енглеском, немачком и француском, све док опат то није забранио. Између 1924. и 1927. био је везан за тајландску дипломатску канцеларију у Паризу и тамо је такође студирао, где је такође упознао Фибуна и Придија Фаномјонга, вође револуције 1932. године. Био је шеф Одељења за ликовну уметност, привремени народни посланик и обављао је многе амбасадорске функције током и после Другог светског рата. Године 1945. Американци су га накратко затворили у Јапан, а затим на Тајланд као ратног злочинца. Био је плодан писац: драма, музичких и плесних драма, историјске фантастике, политичких и историјских чланака. Био је ожењен прво Францускињом, а касније тајландском плесачицом, кореографом и наставником на новооснованом Универзитету Силпакорн („Уметник“). Умро је од срчане болести 1962. године.
Тајландски дипломатски кор у Рајху дочекују Јозеф Гебелс и Јоаким фон Рибентроп у Сцхауспиелхаус Берлин. (Фото: Викимедија)
Вичитова визија и радови
Његов централни фокус био је на именовању, афирмацији и ширењу тајландског идентитета који је сматрао неопходним за јаку нацију. Дивио се др. Гебелса и похвалио је Ансцхлусс Немачке са Аустријом 1938. Као и код Фибуна, његови велики примери били су Хитлер, Мусолини, Ататурк и Јапанско царство. Нација је требало да се заснива на раси, језику и култури. (Први ред тајландске државне химне, уведене у то време, гласи: „Ми Тајланђани смо од крви и меса.“). Можда би требало тражити веће Тајландско царство које би укључивало све такозване Тај народе од Асама (Индија) и Бурме (народи Шан, Тајландски Јаи) до Тајландског Луеа (Сипсонгпана, Јужна Кина) и Лаоса. То је довело до два различита подухвата. Пре свега, Краљевски Сијам (име које се Вицхит приписује Кмерима, Камбоџанцима) се од 1939. године назива „Тајланд“. Вичит је тада шапнуо Фибуну на уво да је, након пораза Француске од Немаца 1940. године, постојала дивна прилика да поврати 'изгубљене територије' у Лаосу, Камбоџи и Бурми. Такође подстакнут организацијом под називом 'Тајландска крв', започео је грозничави покрет који је на крају довео до француско-тајландског рата крајем 1940. и почетком 1941. у којем су освојена подручја у Бурми, Лаосу и Камбоџи. После 1945. Тајланд је морао да врати та подручја. 'Споменик победе' обележава ову храбру битку. Тајланд је био ратоборна нација, што се види по облику земље, која подсећа на секиру. Краљеви су посебно хваљени за своја јуначка дела која су штитила земљу од многих домаћих и страних непријатеља, што је била суштинска функција.
Луанг Вицхит Ватхакан (Фото: Викимедиа)
Подједнако драстични били су такозвани 'културни мандати (раттханииом)', закони и правила која су наметнута одозго и требало је да регулишу мисли и понашање Тајланђана. Тако је жвакање бетела постало уобичајен обичај сличан нашем 'Хоћеш ли сутра доћи на кафу?' забрањено. Жвакаћа гума није била проблем. Забрањене су представе 'Ликаи' које су својим комично-еротским садржајем биле веома популарне у селима. Мушкарци и жене су морали да носе шешире, панталоне за жене су биле непожељне, као и уобичајени голи горњи део тела. Препоручено је (није обавезно) да мушкарци љубе своје жене ујутру када иду на посао, а препоручљиво је јести Пад Тхаи и супу са резанцима (кинеско јело). Лидерство је било важно, уосталом, "крда животиња су такође имала вође" (цитат са тајландског). Страни утицаји су морали да се чувају: одређене професије су биле резервисане за Тајланђане, информисање странца и помоћ странаца нису били патриотски. Кинези су морали да усвоје тајландска имена (из овога се још увек може закључити порекло многих Тајланђана).
Савременици су мислили да су нека од тих правила добра, али су друга правила сматрала смешним. Забрана бетела се често избегавала и нудила испод пијачних столова, дама без шешира шетала је своје псе, сваки је носио шешир, а реч раттханииом понекад намерно погрешно написан да значи 'пратити (слепо) ауто'.
Вичит је делио ове ставове у дугој серији говора на радију, у чланцима, књигама и представама. За приказивање овог садржаја биле су потребне и школске књижице.
Вицхит је имао прилично модеран поглед на жене. Били су физички мање јаки од мушкараца, али су имали више снаге воље и боље су се носили са недаћама.
Коначно
У свим овим мерама држави је дата велика, ако не и неопходна, улога. Прво је војска добила задатак да обезбеди спровођење, а касније и у савезу са монархијом. Неке од горе наведених идеја и даље живе.
Дискусија је важан и забаван део овог блога. Стога следећа питања. Мислите ли да постоји нешто као 'тајландски идентитет'? Ако јесте, шта то подразумева? И шта ти мислиш?
Извори:
- Сцот Барме, Луанг Вицхит Ватхакан и стварање тајландског идентитета, 1993.
- Национални идентитет и његови браниоци, Тајланд, 1939-1989, ур. Цраиг Ј. Реинолдс, Силкворм Боокс, 1991.
- Јудитх А. Стове, Сиам постаје Тајланд, Прича о интригама, 1991.
И даље сматрам да је посебно то што су људи осетљиви на слику уједињене нације са моћним вођом. „Један народ, једна држава, један вођа“ помало ме подсећа. Оно што је Тајланд данас није био један ентитет све до 19. века. У Бангкоку су људи гледали са висине на неразвијене народе који су живели у шумама. На пример, народ Исаана је и даље виђен као Лао, а не Тајланђани. Ово се променило крајем 19. века када су националне границе биле јасно разграничене и када је Бангкок јасно стекао доминацију над бившим државама као што је Лана (Чијанг Мај). Мало-помало јасно ставите до знања народу да то није пачворк, не ђир, већ уједињено јединство.
У Бангкоку, многе владине агенције имају прелеп слоган „(за) нацију, веру, краља“ ((เพอ) ชาต ศาสน กษยรฌ)ตรฌ). Без даљег контекста то можете превести као 'религија' или 'религије'. У пракси се то своди на будизам. Устав не говори о религијама, али и ту има предност будизам. Такође остаје притисак да се будизам прогласи званичном државном вером.
По мом мишљењу, 'Таланђани' или 'Холанђани', или 'Таланђани', не постоје. Ми смо заправо скуп нација и људи, али разумем колико је корисно ујединити људе под заједничком заставом. Али шта је тај идентитет... па... зато што је то колекција милиона јединствених људи који се могу изабрати из њега и похвалити у зависности од актуелних питања или онога што виши врх види као важно у том тренутку да задржи људи на истој страници.
Зие оок: https://www.thailandblog.nl/achtergrond/isaaners-zijn-geen-thai-wie-mag-zich-thai-noemen-het-uitwissen-van-de-plaatselijke-identiteit/
Не толико посебан Роб да су многи људи осетљиви на слику једне уједињене нације са моћним вођом, али прилично застрашујући, барем по мом мишљењу. Има доста примера, како из прошлости, тако и из садашњости. Дефинитивно избегавам гужве са изразима националног поноса, као што су заставе или скандирање имена и/или парола, али и фанатично поштовање неке личности, било да је то политичка личност, члан краљевске породице, или ја остајем далеко далеко од било кога. Холандија је мала земља и ипак правимо подподелу и спомињемо, на пример, зеландску штедљивост, лимбуршко гостопримство, брабантску дружељубивост, холандску приземност, тврдоглавост Гронингена и фризијску крутост као особине које би важиле за одређену групу становништва. По мом мишљењу, субјективне процене, као што је став Белгијанаца да су Холанђани шкрти, док је недавно објављена студија у АД која показује да Холанђани пропорционално вишеструко донирају у добротворне сврхе него Белгијанци. У градовима као што су Амстердам, Ротердам, Хаг, Утрехт итд., због значајно измењеног састава становништва, холандски идентитет више уопште не постоји и ионако се замагљују свакакви појмови. Осим тога, постоји политички покрет који пропагира да треба да усвојимо европски идентитет. Ја сигурно не бих знао шта то значи. Колико могу да проценим, верујем да су Тајланђани више националистички него Холанђани. Утицај будизма, са сродним ритуалима, такође је неоспорно присутан у многим деловима тајландског друштва и, са изузетком неколико јужних провинција, верујем да ствара извесну међусобну везу. Огромну већину Тајланђана доживљавам као пријатељске и услужне, али то важи и за друге народе у свету. Смешно је, Робе, да сам са својим врло ограниченим знањем тајландског језика покупио неке исанске речи/изразе за које у почетку нисам знао да су дијалекти. Када сам користио ове речи у разговору са Тајланђанином у Бангкоку, људи су се често смејали и питали како сам дошао да говорим лаоски.
Упечатљив коментар у одговору.
Сумњам да су Тајланђани више националистички од Холанђана.
У те људе се „убија“ сваког дана у 8.00 и 18.00 часова.
„Субвенционисани“ аплауз (100 бахта) на догађајима високог профила је
такође нешто за питање.
Прајутова правила, која се морају научити у образовању, такође подстичу на размишљање.
Према осећањима многих Тајланђана, њима су потребне основне потребе више него наметнуто национално јединство.
На Краљичин дан у Холандији, Холандија такође делује националистички као и покушај
да подучава Вилхелмуса у основном образовању.
Природа учи: Компримована јединица доводи до експлозије са довољним притиском.
Краљев дан је једном годишње и мислим да је то углавном национално слободно тржиште где се неки људи облаче у наранџасто. Такође један од ретких дана када видите да се вијори холандска застава, што се иначе дешава само када фудбалска репрезентација Холандије учествује на Европском првенству или Светском првенству. Остатак године у мом месту холандска тробојка је видљива само на крову градске куће и однедавно у холу прве и друге коморе. Колико је ово другачије на Тајланду, видљиво на улицама и зградама током целе године. Тајландска химна се такође често изводи, и то не само у 8 и 18 часова док пишете, већ и пре почетка сваког биоскопског филма са ликовима краљевске породице. Господин Бума из ЦДА је веровао да ученици основних школа треба да уче Вилхелмуса, али то још није опција. Основани комитет верује да би време у настави могло бити боље утрошено на подучавање холандских основних вредности као што су слобода, једнакост и солидарност. Интегратори би такође требало да науче националну химну, док у пракси велика већина Холанђана не зна текст, осим почетних редова првог стиха. Чак ни председник националног комитета наранџе није знао текст током ТВ наступа пре неколико година! Све у свему, Тајланд изгледа много више националистички од Холандије, али то се можда не односи на појединца.
Још један кратак одговор на питање зашто сумњам у 1 уједињени Тајланд упркос спољном истицања застава, фотографија и слушања државне химне.
Од пуча 24. јуна 1932. године, на Тајланду је у одређеним тренуцима још увек било немира, чак и са смртним случајевима за жаљење.
За вређање одређених група предвиђене су оштре казне.
Морам бити искрен и рећи да знам за неколико демократија са јасним идентитетом са којима се целокупно становништво може сложити. Можда у Утопији!
Модератор: Нисте разумели РобВ-ов одговор. Пажљиво прочитајте коментар пре него што одговорите.
Постоји нешто као национални идентитет и био бих изненађен да нема тајландског идентитета. Путници ће препознати слику да је посета једној земљи топла купка, ау другој не. Људи су људи и држава је држава, а ипак постоји та разлика и то је у вези са националном или регионалном културом.
Многи читаоци блогова су пали на ову посебну културу, која је понекад у супротности са, на пример, холандском културом. Ако идете на одмор на Тајланд 3 пута годишње, након првог пута коментар је често "идете ли поново?" док друга култура каже "кул човече, успео си то да урадиш"
За мене, Тхаинесс преживљава змијску јаму и то је могуће само у сарадњи са другима. То се дешава на свим нивоима и ако то не можете или не желите да разумете, онда је то то. Један губи на тежини, а други добија, често на основу новца. Нема новца ни меда или не можете јести љубав говори довољно.
.